Амерички стручњак Чарлс Краутамер написао је чланак 1990/1991. године “Униполарни тренутак” за “Форин аферс”, у којем је изнио објашњење краја биполарног свијета.

Након распада Варшавског пакта и СССР-а (који се још увијек није десио у вријеме објављивања чланка), доћи ће до свјетског поретка у којем ће САД и земље колективног Запада (НАТО) остати једини стуб и владајућим свијетом, успостављајуц́и правила, норме, законе и изједначавајући сопствене интересе и вриједности са универзалним и општим.

Краутамер је ову успостављену, де факто глобалну хегемонију Запада, назвао “униполарним тренутком”.
Нешто касније је други амерички стручњак, Франсис Фукујама, објавио сличан манифест о “крају историје”. Али, за разлику од Фукујаме, који је пожурио да прогласи да је Запад већ побиједио остатак човјечанства и да ће све земље и народи од сада беспоговорно прихватити либералну идеологију и сложити се са искључивом доминацијом САД и Запада, Краутамер био уздржанији и опрезнији и радије је говорио конкретно о “тренутку”, односно о тренутној ситуацији у међународној равнотежи снага. Он није журио са закључцима о томе колико ће униполарни свјетски поредак бити стабилан и дугорочан.

Сви знаци униполарности били су евидентни – безусловно прихватање капитализма, парламентарне демократије, либералних вриједности, идеологије људских права, технократије, глобализације и америчког лидерства.

Краутхамер је ипак остављао простор за могућност да је то само фаза која може да се претвори у дугорочни модел (и тада би Фукујама био у праву), као и да може и да се заврши и уступи мјесто другачијем свјетском поретку.

Крај униполарности – почетак мултиполарности

Краутхамер се 2002/2003. године у чланку за “Нешенал интерест” вратио својој тези, али овога пута изнео је мишљење да се након 10 година испоставило да је униполарност само тренутак, а не трајни свЈетски поредак и да ће се ускоро појавити алтернативни модели који узимају у обзир раст антизападних трендова у свијету – у исламским земљама, Кини, Русије, гдје је на власт дошао снажни предсједник Путин.

Догађаји који су услиједили додатно су га убиједили да је униполарни тренутак завршен, да САД нису успјеле да одрже чврстим и стабилним глобално лидерство које су имале током 1990-их, као и да је слабила моћ Запада. Западне елите нису могле да искористе шансу глобалне доминације коју су практично имале у својим рукама. Како је наведено, сада морају да учествују у изградњи мултиполарног свијета у другачијем статусу више и не претендујући на хегемонију.

Путинов говор у Минхену 2007. године, долазак на власт снажног кинеског лидера Си Ђинпинга и нагли успон кинеске економије, догађаји у Грузији 2008. године, украјински Мајдан и уједињење Русије са Кримом, као и почетак Специјалне војне операције 2022. и рат на Блиском истоку 2023. године, само су у пракси потврдили да су Краутхамер и Семјуел Хантингтон, који је предвидео еру “судара цивилизације”, били много ближи истини од превише оптимистичног (за либерални Запад) Фукујаме. Свим разумним посматрачима сада је очигледно да је униполарност била само тренутак и да је замјењена новом парадигмом – мултиполарношћу.

Спор

Спор о томе да ли је ријеч о нечему неповратном или, напротив, привременом, транзиционом, нестабилном, у случају једног или другог међународног, политичког и идеолошког система, има дугу историју. Често присталице једне теорије жестоко инсистирају на неповратности друштвених режима и трансформација са којима се слажу, док њихови противници или једноставно скептици и критички посматрачи износе алтернативну идеју да је ријеч само о тренутку.

То се лако може видети на примјеру марксизма. Ако су за либералну теорију капитализам и буржоаски систем судбина човјечанства, он долази и никада неће завршити, пошто свијет може бити само либерално-капиталистички и постепено ће сви постати средња класа, односно буржоазија, онда су марксисти гледали на капитализам себе као историјски тренутак развоја.

За марксисте, комунизам више није тренутак, већ у суштини “крај историје”. Социјалистичке револуције 20. вијека – у Русији, Кини, Вијетнаму, Куби и другим земљама – озбиљан су доказ исправности марксизма.

Међутим, глобална револуција се није догодила и у свијету су почела да постоје два идеолошка система, биполарни свијет који је постојао од 1945. (након заједничке побједе комуниста и капиталиста над нацистичком Њемачком) до 1991. године.

Комунисти су тврдили да ће капитализам пропасти и да ће социјализам завладати свуда, а да ће сами комунистички режими постојати “заувјек”. Либералне идеологије су демантовале то и тврдиле да ће капитализам постојати заувјек.

То је заправо садржај Фукујамине тезе о “крају историје”. Године 1991. се показало да је био у праву. Социјалистички систем се урушио. Много оправданији су били ставови либерала који су прогласили “бесконачни капитализам”.

Сама могућност да се термин “тренутак” примјени на еру “свјетске побједе капитализма” отвара сасвим посебну перспективу, још увијек слабо промишљену и развијену, али све јаснију.

Треба ли признати да отворени и очигледни крах западног лидерства и неспособност да данас буде пуноправни универзални ауторитет легитимне моћи такође носи идеолошку димензију? Да ли крај униполарности и западне хегемоније значи крај либерализма?

То се потврђује најважнијим политичким догађајем – првим и другим мандатом Доналда Трампа на мјесту предсједника САД. Овакав избор политичара који отворено критикује глобализам и либерализам јасан је одраз чињенице да је чак и у центру униполарног Запада сазрела критична маса незадовољства главним идеолошким и геополитичким вектором владавине либералних елита.

Либерализам – само епизода

У цитадели либерализма САД, по други пут у новијој историји, побјеђује политичар који је критичан према либерализму, а његове присталице се нимало не устручавају да директно демонизују овај идеолошки покрет.

Односно, испоставило се да либерализам није судбина, крај историје, нешто неповратно и универзално, већ само епизода, само историјска епоха која је имала почетак и крај, јасне географске и историјске границе. Заједно са њим се завршио се и униполарни тренутак о којем је говорио Краутхамер и још опсежнији циклус колонијалне доминације Запада планетарних размјера.