Пише: Александар Дугин
Неки се питају зашто тако емотивно и страствено реагујемо на догађаје у Курској области и на продор непријатеља у средњу Русију. А како другачије? Ми живимо историју, учествујемо у њој, пропуштамо је кроз своја срца, стварамо је. То није инфантилизам, већ учешће у смислу времена. Кад нас неподношљиво боли, ми вичемо. Кад смо срећни, смејемо се. Кад изгубимо вољене, плачемо и не престајемо да патимо до саме смрти. Кад нам непријатељ провали у родни крај и почне да уништава наше људе, кад губимо наше хероје, ми смо огорчени и бесни. И наравно, имамо питања: Како је то могуће? Зашто? Објасните! Казните их! И што је најважније, спасите – хајде да коначно заиста кренемо ка Победи.
А онда нам кажу: без панике, све је под контролом, не будите као деца, смирите се… „Лукави план“ није био довољан… Хвала Богу, више се на то не усуђују.
Опуштати се у таквој ситуацији просто је злочин. Кад неколико људи умре, објављујемо жалост. А сад је непријатељ упао у нашу земљу, убија цивиле лево и десно – труднице, монахе, новинаре, а код нас је све као и обично. Да ли власт треба да има савест? Да ли држава треба да има срце? Ако је власт руска, и држава руска, онда наравно. Савест и срце – то и јесте руско. Наш председник је руски патриота, у то нема сумње. Можда он једноставно не успева да пробуди саосећање, достојанство и ум у овој тешкој, шкрипавој државној машинерији?
(Телеграм А. Дугина; превео Ж. Никчевић)
