Насловна Почетна Адвокат Велибор Марковић: Право доказивања имовине на држави, а не на цркви

Адвокат Велибор Марковић: Право доказивања имовине на држави, а не на цркви

Власник некретнине није дужан да доказује право власништва, већ је то обавеза оног који му то право оспорава, оцијенио је адвокат Велибор Марковић.

Тумачећи оспораване одредбе Закона о слободи вјероисповијести, Марковић је казао да се терет доказивања права власништва на некој некретнини покушава пребацити на оног који је већ уписан као власник у катастру и истовремено је држалац тих непокретности, што је недозвољено.

-Треба водити рачуна и о времену, околностима и приликама када су непокретности стицане, а посебно у случајевима гдје се ради о некретнинама старим стотину или више стотина година, гдје њихови власници објективно не могу да приложе рачуне, рекао је Марковић за “Вијести”.

Закон је ступио на снагу 8. јануара и још нема тумачења о начину примјене.

Може ли се закон примењивати ако нема подзаконских аката за његово спровођење, за чије доношење је рок шест мјесеци?

Закон о слободи вјероисповијести или увјерење и правном положају вјерских заједница објављен је у Службеном листу 31. децембра 2019, па имајући у виду посљедњу прелазну и завршну одредбу тог закона, према којој он ступа на снагу осмог дана од дана објављивања, као рока између објављивања и ступања на снагу (вацатио легис), овај закон се примјењује почев од 8. јануара 2020. Тачно је да је одредбом чл. 60 тог закона прописано да ће се подзаконски прописи за његово спровођење донијети у року од 6 мјесеци од дана његовог ступања на снагу, али то не значи да се закон не може примјењивати у цјелости, већ само да није могуће спровести у праксу поједине његове одредбе, чија је практична примјена условљена доношењем подзаконских прописа. Тако, примјера ради, вјерске заједнице неће моћи бити евидентиране у регистар вјерских заједница, који ће водити надлежно министарство, и то не њиховом кривицом, већ све док то министарство не буде формирало регистар о евиденцији, чији садржај је дужно и да пропише у смислу одредбе чл. 14 ст. 2 тог закона.

Да ли се може одмах очекивати да Управа за имовину тражи од Управе за некретнине препис црквене имовине на државу?

Ни сами закон у својим одредбама не прописује могућност аутоматског преписа црквене имовине са вјерске заједнице на државу. Ово стога што је одредбом члана 52 тог закона прописано да државну својину могу чинити само они вјерски објекти и земљишта за које се: 1. утврди да су изграђени, односно прибављени из јавних прихода државе, 2. да су били у државној својини и 3. који су изграђени на територији Црне Горе заједничким улагањем грађана, у сва три напријед наведена случаја до 1. децембра 1918. Према томе, логичким тумачењем те одредбе закључује се да нема простог вршења пописа и подношења захтјева за упис права државне својине на тим непокретностима у катастар непокретности, како то прописује одредба чл. 53 тог закона, већ је нужно да држава претходно приложи доказ да су вјерски објекти изграђени, односно прибављени из јавних прихода државе, или да су били у државној својини или да су изграђени заједничким улагањем грађана, што даје право вјерским заједницама да у том поступку учествују и на те доказе се изјасне прилагањем доказа у супротно. У том смислу, са претходно наведеним, јесте контрадикторна, а тиме и непримјењива одредба члана 53 став 2 тог закона, којом се прописује обавеза катастарског органа да у року од 60 дана од дана поднесеног захтјева изврши упис права на новог власника, будући да таквом захтјеву мора претходити вођење поступка и доказивање испуњености услова да се нека имовина сматра државном.

Може ли се аутоматски преписати без правоснажног судског поступка? Ви сте раније рекли да то никако није управни поступак?

Битна је чињеница да су вјерске заједнице већ уписане у катастру као власници вјерских објеката и земљишта које користе, на основу правоснажних и коначних рјешења донијетих у управном поступку, па се тако извшени упис више не може преиспитивати у тој врсти поступка, већ се уписана права могу искључиво оспоравати пред судом, како то и стоји у правној поуци тих рјешења. Дакле, правоснажни и коначни упис права власништва у корист неке вјерске заједнице и уопште, ствара обориву претпоставку да је та вјерска заједница и било које друго уписано лице уистину и власник некретнине, а свако ко тврди другачије дужан је то и да докаже, али не прилагањем доказа да вјерска заједница и то неко друго лице није власник, већ прилагањем доказа да је он власник тих непокретности.

Значи, држава доказује право власништва?

Оваквим законом терет доказивања права власништва на некој некретнини покушава се пребацити на оног који је већ уписан као власник у катастру и истовремено је држалац тих непокретности, што је недозвољено. У посљедњих неколико дана у јавности су се појавили текстови са мишљењима да свако лице које има непокретност мора знати на који је начин је стечена. Међутим, онај ко је уписан као власник неке некретнине није дужан да доказује то своје право власништва, већ је онај који му то право оспорава дужан да приложи доказе о свом праву својине. С тим у вези треба водити рачуна о времену, околностима и приликама када су те непокретности стицане, а посебно у случајевима гдје се ради о некретнинама старим стотину или више стотина година, гдје њихови власници објективно не могу да приложе рачуне о куповини грађевинског материјала и плаћању радника, као ни доказе о куповини или насљедству. Ово стога што предратни правни прописи код случајева насљедства нијесу прописивали вођење оставинског поступка, већ је имовина по сили закона прелазила са бившег власника на насљеднике (непостојање такозване лежеће оставине), док када је у питању промет између живих лица, Општи имовински законик из 1888. први пут прописује писмену форму уговора о промету, али ни тада ти уговори у пракси најчешће нијесу закључивани у тој форми, из разлога неписмености становништва, те и стечених навика према којима се промет непокретности вршио усмено, односно ‘на ријеч’.

То значи да нема доказа за сву црквену својину?

Осим четири приморске општине (Херцег Нови, Тиват, Котор и Будва), гдје је постојао аустријски земљишно-књижни систем, у осталим дјеловима Црне Горе важио је турски тапијски систем, гдје није постојао орган који је водио евиденцију о некретнинама и власницима по службеној дужности, већ су тапије посједовали само власници непокретности у граду, и то такође врло ријетко, опет ради устаљених навика, када би се позвао општински службеник и непосредне комшије, на основу чега им је издавана тапија. Тек од 1954. године, кад је донесен Закон о промету земљишта и зграда, први пут је послије рата прописана обавезна писана форма уговора о промету, гдје ако тај уговор није закључен у тој форми, не производи никаво правно дејство.

Тај закон у међувремену је мијењан и допуњаван, али само утолико што је поред писане форме прописано и да мора бити овјерен од стране надлежног органа, али то за примјену овог закона није од значаја.

Оно што је од значаја је чињеница да за све непокретности које су стечене прије 1954. скоро искључиво доказно средство су увиђај лица мјеста, саслушање свједока и представника парничних странака и историјска архивска грађа, што је све, међутим, ствар оцјене суда како ће цијенити проведене доказе.

Шта је са објектима за које већ постоји правоснажно рјешење?

Када су у питању непокретности које су већ уписане као власништво вјерских заједница на основу коначних и правоснажних рјешења донесених у управном поступку, није могуће вршити прекњижбу на основу тог истог поступка у случају спора о питању власништва на тим некретнинама. Та прекњижба могућа је искључиво на основу правоснажне и извршне судске пресуде, односно путем подношења реивиндикационе тужбе, ради признања права власништва, по којој искључиво може да одлучује суд, а никако управни орган, будући да управни орган није ни надлежан за одлучивање по тужбама ради заштите права својине, предње у смислу одредбе чл.1 Закона о парничном поступку. Том законском одредбом прописана су правила поступка на основу којих суд расправља и одлучује поред осталог у споровима из имовинских и других грађанскоправних односа физичких и правних лица, осим ако су неки од тих спорова посебним законом стављени у надлежност другог државног органа. Та надлежност не може бити стављена у надлежност управних органа, будући да се према одредби чл.1 Закона о управном поступку овим законом уређују правила по којима су дужни да поступају државни органи, органи државне управе, органи локалне самоуправе, органи локалне управе, и други субјекти који врше јавна овлашћења, из чега произилази да они не одлучују у грађанско-правним споровима између два субјекта, нити може бити стављена у надлежност Управног суда, будући да се према одредби чл.1 Закона о управном спору, њиме само уређује надлежност, састав суда и правила поступка на основу којих Управни суд одлучује о законитости управних аката, а не и у споровима поводом грађанско -правних односа.

Право својине се може рјешавати искључиво путем суда

“Не може бити говора о томе да управни орган може утврђивати спорно право власништва на некој некретнини, већ се питање права својине може рјешавати искључиво путем суда. Иначе, за то што то није било ни потребно, постоји и правно становиште Врховног суда изнијето у више њихових одлука, према којем управни орган, осим у поступку излагања на јавни увид непокретности, није надлежан да утврђује својинска права, већ је то искључива надлежност редовног суда. Код таквог стања ствари, односно ако би се прекњижба са сада уписаног власника на неког другог, па и државу, спровела без правоснажне пресуде, односно на основу рјешења донесеног у управном поступку, то би представљало правно насиље, које би имало за посљедицу да држава без пресуде исели правоснажно уписаног власника, пошто и та могућност постоји у смислу одредбе чл. 64 овог закона, према којој до тада уписана вјерска заједница наставља са коришћењем објеката и земљишта, али само до одлуке државног органа надлежног за одлучивање о државини, коришћењу и располагању овим објектима и земљиштем”, рекао је Марковић.

Гдје Митрополија да тражи правду, у Стразбуру, или међународном арбитражом за коју неке ваше колеге кажу да јој овдје нема мјеста?

У сваком случају, вјерским заједницама остаје право и на заштиту пред Европским судом за људска права у Стразбуру, али само у случају доношења појединачних одлука којима би било прекршено право на заштиту имовине прописано одредбом чл. 1 Протокола Европске конвенције о људским правима и основним слободама (Париз 20. марта 1952). Ово посљедње у смислу одредбе чл. 9 Устава Црне Горе, којом је прописано да потврђени и објављени међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права представљају саставни дио унутрашњег правног поретка, имају примат над домаћим законодавством и непосредно се примјењују када односе уређују друкчије од унутрашњег законодавства, при чему је Црна Гора потписник наведене конвенције и свих протокола као њених саставних дјелова.

Потенцирали сте да се одредбом Устава јемчи право својине и прописује да нико не може бити лишен или ограничен тог права, осим када то захтијева јавни интерес. Шта ако држава одлучи да прекрши Устав, а дио правника то разјасни правном акробатиком као у случају “трећег мандата”?

У ситуацији када постоји уписано право власништва на објектима и земљиштима у корист неке вјерске заједнице, одредба чл. 52 о проглашењу те имовине државном својином без претходног вођења судског поступка којим ће држава доказати своје право власништва, представља национализацију, и то без икакве накнаде, што је неуставно. Јер, одредбом чл. 58 Устава јемчи се право својине и прописује да нико не може бити лишен или ограничен тог права, осим када то захтијева јавни интерес, али уз правичну накнаду. Стога, ако држава путем вођења спора не докаже своје право власништва на некој некретнини, већ изврши њен попис и одузимање на основу самог закона, радиће се о национализацији. И такву могућност Устав дозвољава, али је у том случају обавеза државе да до тада уписаном власнику исплати новчану накнаду по тржишној вриједности тих непокретности. Притом, код чињенице да су вјерске заједнице уписане као власници некретнина које користе, оне немају потребе да покрећу поступке ради утврђења свог права власништва, будући да би у том случају тражиле нешто што већ имају. Међутим, с обзиром на то да се овим законом прописује да се одређена имовина уписана као својина вјерских заједница сматра по самом том закону државном, неопходно је покренути поступак ради оцјене уставности и законитости спорних одредби тог закона, јер без одлуке Уставног суда којом ће бити утврђено да те одредбе нијесу у сагласности са Уставом и да не важе, домаћи судови морају примјењивати овај закон, какав год он био.

Најновији чланци

ОСТРОГ: Кинескиња прешла у православље!

Несвакидашњи догађај десио се недавно у манастиру Острог. Кинескиња Сигрид Сун, која је боравила у Црној Гори, при посјети острошкој светињи изразила је жељу...

Одбана Душка Кнежевића: Укинути рјешење о притвору!

Бранилац Душка Кнежевића, адвокат Здравко Ђукановић поднио је предлог Вишем суду у Подгорици да се стави ван снаге рјешење о одређивању притвора Душку Кнежевића,...

Светосавска бесједа, проф. Александар Вујовић: Догодине у Скадру!

Преподобни и часни оци, господо хришћанска, драга браћо и сестре, драги ђаци светосавци, скадарски и цетињски, нарочита је прилика и посебна ми је част...

Јевтове халуцинације: Црна Гора окупирана, да није било Мила не остаде од нас ни трага!

Предстојећи предсједнички избори су прекретница и грађани морају бити свјесни важности јер се отварају врата скидању окупације Црне Горе и поробљавању институција, због чега...
video

Досадно, али комично: „Иде Миле лајковачком (колашинском) пругом“ – добар слоган за Милојкову кампању!

Пише: Иван Милошевић У једном ТВ гостовању рече један човјек да ће трка за предсједника Црне Горе бити интересантна.Уколико се по јутру дан познаје, предстојећа...