Пише: Љубиша Морачанин
Нијесам поборник компаративне методе у анализи историјских појава и догађаја, али је неодржив став оних научних радника који a priori оспоравају легалитет и легитимитет Подгоричке скупштине и њене одлуке проглашавају правно ништавим, а истовремено упорно тврде да су АВНОЈ и његове одлуке – легални и легитимни. То исто тврде за ЗАВНО Црне Горе и Боке, односно ЦАСНО Црне Горе и Боку, чијим су одлукама такође детронизовани један уставно признати монарх, краљевска влада, скупштина и други легални и легитимни органи Краљевине Југославије.
Недоследно је у једном случају једној историјској појави непризнавати принцип револуције, а другом, готово идентичном, прихватити принцип револуције, којим се све своди, у самој ствари, на прихватање теорије успјеха освајања власти.
Зар одлуке АВНОЈ-а и ЗАВНО Црне Горе и Боке нису донесене противно важећем Уставу краљевине Југославије, тј. зар ова политичке тијела нијесу имала легалитет и легитимитет да доносе одлуке које су донела? И то је све рађено нелегалним путем, спровођено насиљем. Ако се принцип револуције у овом случају прихвати, а рад Подгоричке скупштине третира као нелегалан и нелегитиман чин, онда то није ништа друго до пристрасност која не кореспондира са науком.
Када је ријеч о данашњој Црној Гори и оној од прије изгласавања Одлуке Подгоричке скупштине 26. новембра 1918, такође се пренебрегава чињеница да се народ на територији Боке Которске и осталог Приморја до рјечице Жељезнице (близу Бара) изјаснио за уједињење са Србијом и за стварање југословенске државе, посредством Далматинске владе у Сплиту. Дакле, Бока и Паштровићи су ушли у новостворену југословенску државну заједницу независно од рада Подгоричке скупштине и њене Одлуке о уједињењу.
Иначе, изјашњавање за уједињавање 1918. свуда је вршено преко покрета народних вијећа, народног покрета који је свом силином нарастао и разгранао се у октобру када је било очигледно да ће савезници и Србија изаћи као побједница из Великог рата. Ријечју, југословенска држава стварана је, ипак, демократским одлукама у оквиру „покрета вијећа“ или изгласавањем у народним скупштинама, као што је то био случај у Великој Народној скупштини у Подгорици 26. новембра 1918, којој је претходило низ локалних зборова (скупштина) у Цетињу, Никшићу, Подгорици, Беранама, Андријевици, Колашину, Пећи, Ђаковици и другим мјестима, из чијих се захтјева недвосмислено види изражавање расрасположења за уједињење. Тако се, на примјер, на масовном народном збору на Цетињу, 3. новембра, клицало српству и уједињењу, а то се поновило и на манифестацијама 5. и 7. новембра у истом том граду.
